DANICA VUKIĆEVIĆ

 

Drugost kao sudbina

razgovarala Jelena Milinković

 

J. M. U Vašim zbirkama se prepoznaje vrlo suptilno izgrađen lirski glas koji saopštava prvenstveno žensko iskustvo, a lirski subjekt je precizno definisan kao žena. Koliko je za „junakinju“ Vaših pesama presudno to što je žensko, tj. da li smatrate da se o Vašoj poeziji može u to smislu govoriti kao o poeziji razlike, poeziji drugog tj. druge, ukoliko ženskost razumemo kao tu razliku ili drugost, ili smatrate da je moguće njeno čitanje i sa pozicija koje nisu rodno određene? Koja su to sredstava koja najčešće koristite kako biste saopštili specifičnosti ženskogiskustva?

D. V. Moje iskustvo jeste žensko iskustvo, i izabran – ženski glas (među drugim unutrašnjim glasovima, dečjim, muškim, bespolnim, ne-rodnim, ili neljudskim, biljnim, životinjskim... glasovima predmeta). Kada tražite sopstveni glas (štimovanje, osluškivanje preko antena) neki ipak izaberete, tako nastaju i kliše i manir (ako ostanete pri jednom, i u jednoj istoj intonaciji) i ono što je specifično... neponovljivo, možda. Drugost može da bude sudbina, može takođe da bude izbor... Ako je sudbina htela da živim u ovakvom svetu u kojem je Drugi žena, s radošću (i užasom) prihvatiću svoje mesto koje je odsustvo mesta...

J. M. Pored atributa „ženska“, Vaša poezija se percipira i kao „urbana“, posebno nakon 2009. godine kada je objavljena veoma važna i zapažena antologija koju je priredila Radmila Lazić Zvezde su lepe, ali nemam kada da ih gledam, antologija srpske urbane poezije i u kojoj je zastupljena i vaša poezija. U predgovoru ovoj antologiji priređivačica piše da je obuhvatila „urbane poetike narativnog izraza“. Povodom termina „urbano“, nakon objavljivanja antologije, vođene su izvesne polemike o njegovoj preciznosti i značenju. Kako biste se odredili prema terminu urbana poezija? Kako razumete njegovo značenje i kako biste svoju poeziju opisali u odnosu na to, tj. koje elemente u njoj prepoznajete kao urbane?

D. V. Otkad je u opticaju termin urbano, išao mi je na živce... Ranije sam o tome mislila kao o prenaglašavanju, jer je logičnije imenovati ruralnu ili poeziju prirode, poeziju sela, polja... a sve ostalo je urbana poezija, pesnik je građanin ako izričito nije seljak... Međutim, popustila sam, kasnije sam to prihvatala kao kakvu-takvu distinkciju naspram tradicionalističke, pseudoepske, nacionalistički obojene poezije, a konačno tako i Antologiju srpske urbane poezije doživljavam, kao opozit agresivnoj tradicionalističkoj, vanvremenoj poeziji... I elementi tog anti-naši-smo, tog podrazumevajućeg iskustva u kosmičkom vakuumu srbstva, jesu elementi zvani urbano...

J. M. Završili ste ženske studije. Kakav je Vaš odnos prema feminizmu u najširem smislu te reči i koliko su feminističke teorije uticale na formiranje vašeg poetskog izraza?

D. V. Ženske studije su škola herojstva, svaka Amazonka u svom obrazovanju mora da prođe i ovu fazu inače nije kompletna ratnica... Kada sam bila veoma mlada bila sam militantna feministkinja (kao neki budući svetac koji je još odmalena revnosni vernik, s vizijama, crkva ga se seća...) takoreći prirodno, samosvest podrazumeva i to da vidiš kako mama pegla a tata putuje (s tobom, ženskim sinom)... Oslanjala sam se na pesnikinje (u duhu koji raste), oslanjala sam se na nanu i tetku (u životu koji raste)... Opšte mesto kada neka od probitačnijih spisateljica kaže, javno se deklarišući: Ja nisam feministkinja, izaziva oduševljenje, ozbiljno klimanje glavama... što i jeste cilj ovakve legitimacije, ne bojte se, bezopasna sam, neće mi se omaći... Nelagoda i osuda, prezriv kiseli osmeh koji prati izjavu: Ja sam feministkinja! tobože brižna recepcija nad samoograničavajućim ukopavanjem, kao da Ja nisam feministkinja ne možemo prevesti: I ja sam muškarac, jedan od vas, znači shvatićete me ozbiljno...
Odbacivanje i nepoznavanje feminizma ravno je javnom priznanju: Ja ne znam ništa. Ko će reći javno: Veliki sam nepoznavalac savremene teorije. A upravo to vidim/čujem, nepoznavanje feminističke teorije jeste sramotno ukoliko pretendujete da se oglašavate u polju tzv. humanistike, u šta spadaju i književna teorija i književna kritika.

J. M. U vašoj poslednjoj¹ zbirci Prelazak u jednu drugu vrstu bavite se između ostalog i temom jezika, kao i složenim odnosom stvarnost/književnost. Naslov zbirke nas upućuje na konkretna razmišljanja o promeni, preoblikovanju, transgresiji. Da li se „prelazak“ apostrofiran naslovom događa upravo uz pomoć jezika, i u njemu? O kakvom prelasku se zapravo radi i koju ulogu u postajanju drugom vrstom ima upravo jezik kao jedino pesničko oruđe?

D. V. Kada spomenete... „u vašoj poslednjoj zbirci“, ne znam da li je bitno, ali ta zbirka je napisana mnogo pre prethodne, i ne postoji hronološki red, tako da ni tema koja je tu prisutna nije hronološki poslednja... Dakle, jezikom se tu bavim kao instrumentom i tajnom i temom... Jezik je sve, u njega staje sve, jer je sve/obuhvatan... Kada se profesionalno priča o jeziku mi podrazumevamo, mi (sagovornice) imamo elementarni konsenzus, zbog interesovanja koja obe imamo, zbog obrazovanja (filološkog), ipak s jezikom rade i neuki, neprijatelji takođe, uništitelji... Šta s tim? Postoji paralelni svet razgradnje toga u čemu ja živim; recimo, jezik je voda u kojoj živim, ali nisam sama u toj vodi...

Naslov Prelazak u jednu drugu vrstu, jeste termin iz logike... i veoma je važan za ono što je sadržaj. Red, nauka, svrha, usred ničega, usred neznanja...

J. M. Specifičnom poetskom realizacijom kreirali ste prostore poezije koji se „smeštaju“ na relaciji stvarnost – snovi – (čulne i misaone) impresije. Šta od ovih elemenata ima najvećeg uticaja na Vašu pesničku kreaciju i njen krajnji proizvod? Kako biste opisali ovaj prenapregnuti tripolarni odnos unutar koga se konstituiše lirski subjekt vaše poezije? 

D. V. To ste baš dobro opisali, tripolarni prenapregnuti odnos... Ja to vidim iznutra, iz podmornice, s rampe, drugačije, ipak, taj odnos jeste plodan. Kao Vlasi, kao Indijanci, ozbiljno shvatam snove, živim i tamo. Postoji i veoma važan kulturološki aspekt, to jest ono kako sam oblikovala svoj odgovor na kulturu u kojoj sam oblikovala sopstvenu kulturu... Recimo, danas, 15. avgusta 2012, napisala sam pesmu (bez naslova) koja je nastala ni iz čega (sic!), čula sam u svojoj glavi: Vreme je stalo, tako počinje pesma, a završava se opisom delića vožnje i reči koje je izgovorio čovek s kojim sam se pre dva dana vozila i gledala nebo iz kola... Ludo je to. Imate i te velike radnike pesničke, koji suvom drenovinom kite svoje glave... Pisanje (poezije) je možda najveća sreća koju je moguće zamisliti...

J. M. Koga biste od pesnika i pesnikinja izdvojili kao poetički bliske sebi? Da li literarne uzore pre pronalazite u književnoj istoriji ili u savremenoj književnosti?   

D. V. Ne znam, stvarno ne znam... To je teško pitanje. Previše sam u tome i predugo. Mogu da nabrajam, ali to je nestvarno. Kada bih rekla šta čitam, šta volim da čitam to bi bilo nešto, ili koga cenim... Da izjavim, Andrej Platonov je možda najveći pisac XX veka? Ili, iz nepoznatog razloga, čitam dela Pola Ostera. Imam svoju družinu na okupu. Jedan od velikih izvora, svima dostupan, bio bi Ruski almanah.

J. M. Poslednju zbirku pesama ste objavili 2007. godine. Koje su Vam trenutne pesničke fascinacije? Imate li novi pesnički rukopis i možemo li ga uskoro očekivati?

D. V. Svaka zbirka imala je svoju sudbinu, puštala sam da se nešto odigra, ne čineći  ništa... To nečinjenje pretvorilo se u neobjavljivanje. Recimo, jedne godine, na primer, 2010, niko ne kaže, Imaš li zbirku, i ja nikome ne dam zbirku jer niko nije ni pitao. Samo jednom, ja sam pitala i nisam dobila odgovor, prošle godine poželela sam da objavim u ediciji  namenjenoj poeziji koja mi se zbog nečega svidela, urednik Laslo Blašković (Kulturni centar Novog Sada), pošaljem mu mejl (piše na izdanjima) s jednostavnim pitanjem, ali ne dobijem nikakav odgovor, i ne objavim zbirku, ni tamo niti drugde. Ja to tako puštam, možda je to neprofesionalno i iracionalno... Trebalo bi da izađe u kraljevačkoj Povelji ove jeseni zbirka (hronološki se ne uklapa s jednom koja stoji, to jest mlađa je), naslov, Visoki fabrički dimnjaci. Dakle, stara leži, čeka, nova je verovatno već tu, srednja će izaći... Volela bih da objavim zbirku priča koju imam, ali ne znam ni gde ni kada...

1 U trenutku kada je ovaj intervju rađen nova zbirka Danice Vukićević Visoki fabrički dimnjaci (Povelja, 2012) nije bila objavljena. (prim. J. M.)

 

Danica Vukićević, pesnikinja i prozaistkinja. Objavila je knjige pesama Kao hotel na vetru (1992), Kada sam čula glasove (1995), Šamanka (2001), Luk i strela (2006), Prelazak u jednu drugu vrstu (2007), Visoki fabrički dimnjaci (2012), kao i prozne knjige Na plažama (1998) i Život je gorila (2000). Dobitnica je nagrade „ProFemina“ i nagrade „Biljana Jovanović“.